Istorijske èinjenice ...

"Kuæa u kojoj niko ne dolazi - nikakva kuæa nije. Tako glasi srpska narodna poslovica, a kad podiže kuæu srpski domaæin posebno u njoj odreðuje gde æe mu biti gostinska soba, praveæi je najveæom i birajuæi mesto za nju prema jugu ili izgrevku. I kralj Petar, iako u skuèenim okolnostima i nepovoljnim ratnim prilikama, veæ poèetkom 1915. godine obavio sve pripreme za podizanje zgrade u kojoj æe gosti i posetioci njegove zadužbine moæi da se založe, predahnu ili konaèe. U Vranjskoj banji, gde se nalazio na oporavku, posetio ga je 10. i 11. januara bivši ministar graðevina Jovan Joca P. Jovanoviæ i predložio da arhitekta Luka Ivkoviæ, koji je nakon 20 godina provedenih u Kragujevcu, tada bio glavni graðevinski inspektor u Skoplju, projektuje hotel na Oplencu. Kralj je to prihvatio, napominjuæi da u planu bude sve što treba, ali za prvi trenutak bez nasipa, kafane, restoracije i duæana, raèunajuæi da æe ga to stajati 0d 180 do 200 hiljada dinara. Oèito, nameravao je da to ne bude samo odmorišni, veæ i trgovaèki kutak na Oplencu. Nedelju dana kasnije (18. januara), u Vranjsku Banju je stigao arhitekta Ivkoviæ radi izrade plana hotela i kuæe za prestolonaslednika (kasnije kraljeva vila), a veæ sutradan doneo planove èija je cena znatno premašila kraljeva oèekivanja (250 hiljada za hotel i 80 hiljada za kuæu). Poèetkom februara je kralj preporuèeno poslao Ivkoviæu podnete planove u Skoplje, da bi ih ovaj mesec dana kasnije sa dopunom vratio. No, usled ratnog sloma Srbije krajem te godine je izgradnja hotela zaustavljena, da bi tek nepune dve decenije bila ostvarena zamisao kralja Petra.

Na Oplencu se, pogotovu od 1930. godine, kada se u punom sjaju prikazan mozaik u ikonografskoj zaokruženosti Crkve svetog Ðorða i ureðenoj kripti, oseæalo nedostajanje zgrade za prijem i smeštaj gostiju i posetilaca. To, s obzirom na dinastièke, kako službene tako i porodiène, potrebe, nije mogla da nadoknadi ni nova vila koja je nazvana "gostinska kuæa" (tj. Kraljièina vila ili, popularno zvana, "Seoska kuæa"), podignuta 1928. godine. S toga je 1933. godine odluèeno da se u najkraæem roku podigne hotel na zadužbinskom imanju.

Konkurs je raspisan 1. juna iste godine, a za podnošenje skica je ostavljeno samol 25 dana. Hotel na Oplencu, kako je stajalo u uslovima konkursa, namenjen gostima, delegacijama, domaèim i stranim turistima, treba da bude u moguænosti da primi do 200 lica, da ima okretnicu i parkiralište za automobile i da udovoljava zahtevima modernog hotela. U konkursu se naglašava da sve to treba da bude "bez suvišnog luksuza" i sugeriše da hotel treba podiæi sa stilskkm odlikama moravskih kuæa, kakva je i tzv. "Seljaèka kuæa" na Oplencu (Kraljièina vila), a da izgradnja staje milion i trista hiljada dinara.

Na konkursu je usvojen projekt arh. Dragomira Tadiæa, a veæ 3. avgusta je sklopljen ugovor sa beogradskim arhitektom Ivanom Beliæem kao preduzimaèem pod vrlo striktnim uslovima - da zgrada buide podignuta za 90 radnih dana. Prevoz ljudi i materijala je išao na teret Dvora, a preduzimaè bi za svaki dan prekoraèenja roka izgradnje plaæao penale od 500 dinara. Beliæ je pogodio posao za milion, 396.526 dinara. Krajem avgusta su sklopljeni i ugovori sa inženjerima, Borisom Muhinom za instaliranje grejanja i Milošem Markoviæem za elektriène instalacije. Istovremeno je raðen i asfaltni prilaz, kao i vodovod i kanalizaciona mreža. Sav posao je uraðen o roku a sve je stajalo 1.385.993,50 dinara.

Hotel, ili "Zadužbinski dom", kako je glasio njegov službeni naziv - mada bi njegov najispravniji naziv trebalo da glasi: "Dom zadužbinske Crkve sv. Ðorða na Oplencu", kako 1935. godine i piše na njegovom peèatu - završen je i u potpunosti osposobljen za prijem gostiju u proleæe 1934. godine. Otvoren je bez naglašene ceremonije na Trojice (Duhove) koje su te godine pale 23. maja, a osvešten je u èetvrtak, 27. maja. U jednom od prvih reporterskih zapisa o novom hotelu se istièe njegovo unutrašnje ureðenje, za koje se kaže da je jednostavno, ukusno i otmeno. posluga je bila u frakovima, a utisak je ostavljala i trpezarija u orahovini, kao i posuðe sa amblemom sv. Ðorða. Naravno, pušionica je bila izdvojena, a za èitalaèki predah i razonodu gostima su na raspolaganju bile èitaonica i biblioteka, o kojoj se starao Kralj, sa velikim brojem listova i èasopisa.

Zadužbinski dom, koji je od poèetka zasnovan tako da posluje "bez svrhe zarade", vrlo celishodno je uklopljen u privreðivaèki ciklus zadužbinskog imanja, èijim se proizvodima spretno koristio u svome poslovanju, omoguæujuæi gostima najprijatnije uslove odmora i uživanja u lepotama Oplenca.

Sama, pak, zgrada namenski izizetno uspešno osmišljena, u arhitektonskom smislu je primer skladnog uklapanja u ambijent. Poput nemirno zatalasanog oplenaèkog pobrða i Zadužbinski dom može da oèara stepenastim smenjivanjem kubusa i ravni, sa kontrastima svetlo-tamno, kao da je nad njegovim projektovanjem lebdela ruka Frenka Lojda Rajta (Frank Lloyd Wright), jednog od rodonaèelnika moderne arhitekture, koji je vekovni jezik arhitekata doveo do vrhunskog izraza. Naglašena vertikalnost stepenišnog prostora pada u oèi veæ u pristupu hotelu, èije fasade gipko urastaju u krovne ravni, zatim vrlo upeèatljivi prizemni trem sa lukovima, dinamièni ispadi zidnih masa, razuðeni višeslivni krov sa dubokom strejom, uz kontrast rustièno-granitne sokle i, nad njom, fino obraðene površine zida, oživljenog ukrasnom strehom i naglašenim potprozornicima - sve je tako kompozicijski stopljeno u graðevinu koja pleni sreæno naðenom merom i ravnotežom stamenosti i živosti.

Prizemlje je duž cele zapadne i severne, a delom, do ulaza, i istoène strane opasano arkadnim tremom (19 lukova na 27 stubova, sa karakteristièna po tri stuba na uglovima). Stubovi su opšiveni drvetom, sa jednostavnim drvenim kapitelima na koje se oslanjaju lukovi. Po tome tremovi zadužbinskog doma neodoljivo podseæaju na ajate pod arkadam starih seoskih kuæa (tzv. bondruèara) u Šumadiji i Pomoravlju. Iza kosih krovova trema izranjaju visoki zidovi hotelskih prostorija te ovako prikriveno predvojeni dobijaju vizualnu proporcionalnost. Posebno je spretno uklopljeno opadajuæe lomljenje i sužavanje krova trema kod ulaza, gde se lažnom strejom bezmalo naslanja na zaglavce kamenih okvira prozora i suturenskih prostorija. po svemu, Zadužbinski dom spada u graditeljske bisere spomenièkog kompleksa na Oplencu.

U suterenu, koji se nalazi pod celom zgradom, sve je, osim tri sobe sa parketnim podom namenjene posluzi, podešeno za spremanje hrane, skladištenje namirnica i piæa i obavljanje hotelskih usluga u celini. Dominantno mesto ima prostrana kuhinja, u kojoj su dva štednjaka, od koji je veliki uzidan, i bojler a uz nju su perionica za sudove i odelenje za pivo, zatim magacin namirnica i magacin rublja, špajz, te ložionica sa postrojenjem parnog grejanja, dva kupatila i dva sanitarna èvora. U prizemlju su hodnik i hol sa garderobom, obloženi hrastovom lamperijom, vratarnica, dve sale (velika i mala), šank office u kojem su stabilni ovalni pult i ruèna dizalica (lift), a niz stepenište iz hodnika umivaonik sa po dva muška i ženska klozeta. Na kraju hodnika su stepenice za sprat, i dalje za mansardu. Na spratu su dva apartmana, sa pretprostorijom, kupatilima i sanitarijama (dvosobni i jednosobni) uz koji je terasa. Hodnik, obložen lamperijom, iz koga se stupa u sedam spavaæih soba, opremljenih ukupno sa dva kupatila i dva klozeta, od kojih je soba u jugozapadnom uglu sa izlazom na otvoreni balkon, u èijem je nastavku po zapadnoj strani pokrivena terasa sa èetiri bela polukružna luka (arkade), na koju izlaze sve sobe na zapadnoj strani. U svim sobama, kao i na mansardi, pod je parketni. Hodnik na mansardi povezuje osam spavaæih soba i dve nus prostorije.

Lipe, koje i danas daju posebno obeležje bašti ispred hotela, zasaðene su 15. novembra 1934. godine, a veæ u prvoj zimi rada hotela, taènije 23. januara 1935. godine, dobavljeno je 250 baštenskih stolova i 1000 stolica. Te godine je i krov nad terasom osiguran od prokišnjavanja.

Za vreme okupacije su Nemci staklom zatvorili zapadnu terasu na spratu, uselivši se u tri sobe u suterenu, dvanaest u parteru i osam na mansardi. Neposredno posle osloboðenja Topole, u Zadužbinskom domu je bila bolnica. kasnije je tu bio hotel zatvorenog tipa u koji su dolazili na tzv. radni odmor i poneku terevenku visoki državni i partijski rukovodioci.

Sedamdesetih godina je, preureðenjem, prizemlje dobilo delimièno drugaèiji unutrašnji raspored, pogotovu kada je u njemu sva terasa zastakljena, a iz njega izveden zastakljeni prolaz (topla veza) u novodozidanu zgradu uz severnu stranu hotela - arhitektonski promašaj u èijem je suterenu niska sala za sednice, a nad njom prizemlje i sprat sa spavaæim sobama."